1.Увод
Четврти крсташки рат, завршен латинским освајањем Цариграда 1204. године, један је од најважнијих и најспектакуларнијих догађаја у историји Средњег века. Нићифор Григора је са хладне временске удаљености од једног и по столећа записао како се тада Византијско царство попут теретне лађе у олуји разбило на мноштво малих делова.1 Рушењем Византије, државе која је полагала неприкосновено право на универзалну власт над читавом хришћанском васељеном, створен је сасвим нов систем латинских и грчких држава на подручју југоисточне Европе и северозападног обода Мале Азије. 2. Предисторија
Неуспех Трећег крсташког рата није охладио верски ентузијазам западне Европе. Под покровитељством папе Иноћентија III (1198-1216) припремљен је нови поход и пред лето 1202. крсташи су се сакупили у Венецији да би на њиховим лађама отпловили у Египат. Али, како нису имали довољно новца да плате пут, млетачки дужд Енрико Дандоло им је понудио да за рачун Венеције освоје угарски Задар. Ово је било прво скретање крсташа и симболичка предигра оног што ће се касније десити. Пошто су у новембру 1202. освојили Задар, крсташи су одлучили да ту презиме. Онда се у њиховом логору појавио византијски принц Алексије Анђео, син ослепљеног Исака II, који је на Западу тражио помоћ да за оца и себе поврати византијски престо. При том је обећавао велике своте новца и, да би одобровољио папу, ставио је у изглед и склапање црквене уније. Понуда је била толико примамљива да је крсташи нису могли одбити, а и савест је могла да остане мирна јер би се крсташки рат, после задржавања у Цариграду, наставио са повећаним финансијским средствима. Две стране су уговор потписале на острву Крфу у мају 1203. године, а већ 24. јуна крсташка флота се појавила у водама Босфора. 3. У "царици градова"
Крсташи су најпре 5. јула 1203. заузели Галату и пробили ланац који је затварао улаз у Златни рог, а онда су њихови бродови продрли у цариградску луку и отпочео је јуриш са мора и копна на градске бедеме. Приликом продора у Цариград, крсташи су у неким здањима подметнули пожар који се толико разбуктао да је на простору од влахернског узвишења до Евергетидског манастира све било у пламену. Како бележи Жофруа Вилардуен, пожар је био толико велики да византијски браниоци уопште нису могли да виде крсташке нападаче.2 Иако је византијска посада пружила јак отпор, 17. јула 1203. Цариград је пао у руке крсташа, док је цар Алексије III Анђео (1195-1203) побегао одневши са собом државну благајну у којој се налазило седамдесет две хиљаде византијских златника. Слепи Исак II је постављен на престо, а његов син Алексије IV је као савладар добио царску круну. Пошто су обавили свој део посла и добили гаранције да ће се поштовати договор из Задра, крсташи су изашли из града, сместили се у Галати и чекали да им се плати уговорена сума. У немогућности да исплати крсташе, Алексије IV се нашао између две ватре. На једној страни нестрпљиви дошљаци са Запада су потраживали свој новац, а на другој је цариградски живаљ био огорчен што им је млади василевс довео крсташе. 4. Пад Цариграда
Крајем јануара 1204. у Цариграду је избила побуна која је на власт довела Алексија V Дуку Мурзуфла, док је Исак II преминуо, а Алексије IV је убијен. Долазак антилатинске странке само је убрзао последњи чин византијске трагедије. Пошто су увидели да од новца неће бити ништа, крсташи су почели да се спремају за нову борбу. Одлучили су да још једном освоје византијску престоницу, али овога пута не зато да би довели нову византијску владу него да сруше Византију и на њеном тлу створе своје латинско царство. После тога уследио је јуриш на Цариград и догодило се оно што се морало догодити. У уторак 13. априла 1204. године мегалополис на Босфору је подлегао надмоћним снагама учесника Четвртог крсташког рата. Тако је Цариград, који је вековима остао непобеђен и који је одолео снажним нападима Персијанаца, Арабљана, Авара, Словена, Бугара, Руса и Печенега, пао у руке крсташа и Венецијанаца. Роберт од Кларија, учесник и сведок са латинске стране, забележио je како су француски ритери и учесници Четвртог крсташког рата веровали да су потомци становника некадашње Троје.3 Реч је о веома распрострањеној легенди у Француској у XIII столећу, која је послужила као једно од оправдања за поседање византијске престонице. Ваља нагласити да су латински епископи уверавали крсташе утаборене на Босфору да је њихов подухват законит јер су Грци вређали римску веру истичући да њу исповедају пси, па напад на Цариград није никакав грех него благочастиво дело.4 По освајању Цариграда, крсташи су три дана и три ноћи пљачкали град и вршили свирепа насиља. Никита Хонијат, очевидац и сведок, описује ужас на улицама Цариграда после уласка крсташа у "царицу градова" 13. априла 1204. године. Он наводи да су се на улицама могли чути плач, урлици, кукњава; на раскрсницама ридања, у богомољама жалосни јецаји; мушкарци изнемогли од туге и јада; жене које вриште јер их осиони нападачи вуку по улицама, одвајају од мужева и потом силују.5 Затим у истом тону наставља како су многи на коњима носили жене које су силовали крсташи, умотавши неке од њих у широке огртаче и везавши им умршене увојке и рашчупану косу у један смотуљак позади.6 Чувена је реченица Никите Хонијата који је о окрутности латинских нападача на византијску престоницу записао: "Чак су и Сарацени милосрдни и благи у поређењу са овим људима који носе на раменима Христов крст."7 Никита Хонијат, у складу са средњовековним начином размишљања, горко јадикује и наглашава како никакво знамење, небеско или земаљско – за разлику од мноштва ранијих случајева - овога пута није наговестило катастрофу византијске престонице. Ни крвава киша није падала с неба, ни летина није постала крваво црвена, ни огњено камење није падало из ваздуха, нити је било какво друго знамење било весник предстојеће несреће.8 Приликом латинског освајања Цариграда опљачкана су и развучена скупоцена блага највећег културног центра тадашњег света, а један њихов део је немилосрдно уништен. Роберт од Кларија казује о огромном богатству које је допало освајачима и наглашава да таквог блага није било ни у време Александра, ни у време Карла Великог, ни пре ни после; тешко да би се у четрдесет најбогатијих градова нашло толико драгоцености колико је нађено у византијској престоници; уосталом и Грци причају да су две трећине земаљског блага скупљене у Цариграду док је преостала трећина разбацана по целом свету.9 Посебно треба истаћи варварско понашање Латина према уметничким споменицима, библиотекама и византијским светињама. Проваљујући у храмове, крсташи су се устремљивали на црквене предмете и украсе, обијали кивоте са светитељским моштима, пљачкали црквене сасуде, рушили и лупали драгоцене споменике, спаљивали рукописе. Цариград се никада није опоравио од латинског разарања, јер осиромашено Царство није било у стању да обнови неупоредиве хиљадугодишње драгоцености прикупљане још од IV и V века. Споменици класичне уметности и светиње апостолских времена уништене су или развејане по свим крајевима Европе. Није на одмет додати да је Никита Хонијат свом историјском делу додао мали спис о цариградским статуама које су разрушене приликом латинског запоседања Цариграда.10 Никита Хонијат, који је после пет дана најстрашније неизвесности у граду изложеном пустошењу латинских ритера успео да изађе, описује сусрете са житељима околних села. Реч је о потресним сведочанствима која говоре о дубоком расколу унутар ондашње ромејске друштвене заједнице. Он приповеда о презиру и мржњи, као и о злурадости с којом су трачки сељаци дочекивали унесрећену а некада веома горду византијску аристократију. Становници села надомак Цариграда не само да су исмевали беду и голотињу избеглих него су је у својој острашћености означавали као једнакост. Истрајавали су на томе да је немаштина дојучерашњих племенитих богаташа сада слична њиховој, а било је чак и оних који су захваљивали Богу што им се пружила прилика да се обогате бамбадава купујући добра својих унесрећених сународника.11 Падом Цариграда, у априлу 1204. године, срушено је и Византијско царство. На територији некадашње империје створено је неколико латинских и грчких држава. Снаге Византије су биле потиснуте на периферију и било је потребно да прође безмало шест деценија да Цариград поново дође у руке Византинаца и да се обнови Византијско царство 1261. године. Крсташко освајање Цариграда, с друге стране, заувек је удаљило хришћански Исток од хришћанског Запада и ова два цивилизацијска антипода сместило на искључујуће фронтове историје. Отуда сва настојања да се два света стварно приближе нису више могла да имају будућност. Речју, Византинци никада нису опростили западњацима тај нечувени подухват и све што га је пратило. |
1. Nicephori Gregorae Byzantina Historia, ed. L. Schopen - I. Bekker, I (Bonnae 1829), p. 13. 2. G. Villehardouin, La conquête de Constantinople, I, ed. E. Faral (Paris 1973), p. 178, № 176. 3. Robert de Clari, La conquête de Constantinople, ed. P. Charlot (Paris 1939), № CVI, p. 220-223. 4. Ibid. № LXXII, p. 153-154. 5. Nicetae Choniatae Historia I, ed. J. A. van Dieten (Berolini 1975), p. 574. 6. Ibid. p. 594. 7. Ibid. p. 575. 8. Ibid. p. 586. 9. Robert de Clari, La conquête de Constantinople, ed. P. Charlot (Paris 1939), № LXXXI, p. 172-173. 10. Nicetae Choniatae Historia I, ed. J. A. van Dieten (Berolini 1975), p. 647-655. 11. Ibid. p. 587-591, 593-594, 644-645. |