1. Увод
Земљотреси од памтивека до наших дана изазивају страх код људи. Почев од паганских времена сматрало се да су они, као и неки други природни феномени (помрачење Сунца или Месеца, појаве комета и сл.) наговештаји долазеће катастрофе. Следећи оваква схватања, хришћани су сматрали да су земљотреси знак божјег гнева и недвосмислено упозорење људима да покушавају да ураде нешто што није по божијој вољи. Тако је, на пример, цар Лав III (726-741), оснивач сиријске династије и иконоборац, у духу свог времена један јак земљотрес схватио као знак великог божијег незадовољства изазваног поштовањем икона. Да би се умилостивили Свевишњем, да би некако искупили своје овоземаљске грехе и да би их он поштедео своје љутине, коју је испољавао кроз земљотресе, Ромеји су у знатној мери разгранали различите литургије, држали су процесије и веома често посезали за посредовањем локалних светих људи. Понекад су и мошти светаца била коришћене као талисман који је требало да пружи заштиту од земљотреса. Да се никад не би смела с ума снага божије јарости, уведен је, као нека врста вечите опомене и претње, посебан помен на годишњицу разорних земљотреса како у Цариграду тако и у Александрији. Као да се истрајавало на томе да из свести поданика Царства никада не ишчили помисао о могућности избијања земљотреса.
Ваља нагласити и чињеницу да у Византији, сем ретких појединаца у редовима учењака, није постојало неко веће занимање за научно објашњење колебања земљине коре. И они интелектуалци који су се трудили да понуде објашњење за настанак земљотреса у којем се неће помињати Бог вртели су се у зачараном кругу омеђеном античком теоријом чији је творац био Аристотел. Према Аристотеловом схватању, које је дуго превладавало, земљотреси настају као последица покрета изазваног ветровима у дубоким подземним спиљама. Ипак, не би се могло рећи да су и сви међу тим малобројним ромејским интелектуалцима који су размишљали о трусовима робовали Аристотеловом ауторитету. Тако је, на пример, византијски историчар 11. века Михаило Аталијат нашао је за сходно да оповргне његову теорију. Чувени цариградски патријарх Фотије (858-867, 877-886), држао се традиционалног схватања да су земљотреси казна за људске грехе, а постојало је и необично мишљење да су потреси тла изазвани изобиљем воде.
2. Земљотреси у престоници
Будући да се Византијско царство налазило на широком простору који је био веома трусан, земљотреси су се догађали веома често, готово сваке године. У изворима су најбоље посведочени земљотреси који су погађали Цариград. Према једном давном истраживању, подручје Цариграда је у дугом раздобљу од 500. године п.н.е. до 1890. године потресло чак пет стотина четрдесет осам земљотреса.1 Што се византијске епохе тиче, први забележен земљотрес у Цариграду био је 342, а најснажнији земљотреси су у престоници Царства били 365, 438, 447, 525, 557, 740, 866, 869, 989, 1064, 1296. и 1346. године.2 У византијској епоси престоница на Босфору забележено је нешто преко седамдесет земљотреса, први 342, а последњи 1454. године.3 Наравно, њихов епицентар није увек био у Цариграду и његовој непосредној околини, али су становници престонице осетили снажна подрхтавања тла која су за последицу имала штету на кућама, црквама и градским бедемима. Ако бисмо те земљотресе приказали по столећима уочили бисмо да их је највише забележених, чак 15, било у VI веку, затим 13 у V и XI веку, 8 у XIV веку, 5 у IV веку, 4 у VIII, IX веку и XV веку, 3 у X веку и XIII веку и по 1 у VII и XII веку. Уколико бисмо их бројали по периодима владавине појединих царева, највише их је било за владе Јустинијана I Великог (527-565) – чак десет.
Неки земљотреси су само наведени, а о некима је сачувано више података. Тако се, на пример, зна да је земљотрес из 526. године био веома снажан и да је изазвао рушење многих зграда и цркава. Том приликом су срушени и стубови царева Теодосија I (379-395) и Аркадија (395-408). Веома снажан земљотрес погодио је Цариград 9. јануара 869. године, а тло је наставило да подрхтава током следећих четрдесет дана и ноћи. Причињена је знатна штета цркви Свете Софије, као и цркви Богородице на тргу Сигми, а није била поштеђена ни црква Светих Апостола. Оновремени визатијски цар Василије I (867-886) касније је обновио богомоље на којима је причињена штета. Такође, нарочито јак био је и земљотрес који се десио на дан Светог Димитрија, 26. октобра 989. године, а о њему постоје подаци у више извора. Погодио је Цариград, Никомедију, Тракију, Битинију и Лаконију, а удар се осетио и на Апенинском полуострву. Страдале су многе цркве у византијској престоници, а пало је у кубе Свете Софије. Његова реконструкција, коју је покренуо Василије II (976-1025), потрајала је шест година.
Занимљиви су подаци који се односе на земљотрес у Цариграду о којем пишу историчари Јован Кинам и Никита Хонијат. Догодио се 1161. године, приликом чувене посете иконијског султана Килиџ Арслана II (1155-1192) византијској престоници. Тада се збио необичан случај. Цар Манојло I Комнин (1143-1180) велелепно је дочекао свог муслиманског госта, својски се трудећи да на њега остави неизбрисив утисак о сјају и надмоћи Византијског царства. Намеравао је чак да уприличи једну свечану шетњу од акропоља до храма Свете Софије у којој би учествовао и владар Рума, али му се замисао није остварила. Василевсовој намери успротивио се тадашњи васељенски патријарх Лука Хрисоверг (1157-1170) који је нагласио да једном безбожнику није место међу светим и божанским предметима. Јован Кинам, увек спреман да прославља Манојла I Комнина, на овом месту има потпуно разумевање за поступак цариградског првосвештеника. Још један догађај, наставља византијски историчар, осујетио је план ромејског василевса: у глуво доба ноћи изненада је дошло до страшног земљотреса који је силно продрмао тле, а Ромеји су по том земљотресу увидели да је Лука Хрисоверг био у праву и да је реч о знаку да царева жеља није угодна Богу. Никита Хонијат лаконски примећује да је Бог тог дана укинуо празник. У наставку он додаје да се догодио земљотрес од којег су се срушила многа здања у византијској престоници, а и стање ваздуха је било врло неприродно и неуобичајено.
У веома занимљивом тону, поново са јасном поуком, Никита Хонијат је описао и земљотрес који се десио 17. фебруара 1201. године. Цар Алексије III Анђео (1195-1203) се извесно време бавио на Истоку, а на повратку њему и његовој свити умало се није десило да потону у морским таласима. Некако им је пошло за руком да се докопају Принчевских острва, а потом су прешли у Халкедон, преко пута самог Цариграда. Брзо су заборавили на велику невољу која их је снашла и предали су се страсти коњичких трка. Послушавши астрологе који су саветовали да се на кратак пут од Халкедона до Цариграда крене тек шестог дана, о чему Хонијат говори са неком врстом подсмеха, Алексије III и његова свита су од раног јутра прионули на припреме за прелазак. Брод у дворској луци био је спреман, док су се цареви рођаци са упаљеним бакљама – још се није било сасвим разданило – скупили око василевса, приправни да се крене на пут. Али Бог је хтео да тада покаже да је једино он господар часова и времена и да само од њега зависи срећа и несрећа наших путева. Догодила се велика невоља јер је дошло до земљотреса и под цареве собе се стропоштао тако да се разјапила огромна рупа кроз коју је пропало неколико људи. Сви они су задобили пуно повреда, а један евнух је погинуо.4
У земљотресу 19. маја 1346. године урушила се и купола цркве Свете Софије, па у знаменитој богомољи нису обављане уобичајене црквене службе. Тако годину дана касније, у мају 1347. године, Јован VI Кантакузин, победник у грађанском рату (1341-1347), није крунисан у Светој Софији него у малој цркви Богородице у Влахерни. Новац који је касније за обнову чувене богомоље послао московски велики кнез Симеон Иванович Горди (1341-1353) Византинци су утрошили на ангажовање страних плаћеника у новом грађанском рату.
У ноћи између 1. и 2. марта 1354. године снажан земотрес је умногоме разорио Галипољ, који су Турци одмах заузели, и посејао ужасан страх међу Византинцима настањеним на подручју Тракије. О његовој силини на најбољи начин говори и чињеница да је са лица земље једноставно нестало неколико тамошњих мањих тврђава. Да би несрећа била потпуна, земљотрес је био праћен олујним ветром и леденом кишом, тако да се и део оних који су преживели обрушавање зидина, међу којима је било пуно жена и деце, смрзао у потрази за било каквим прибежиштем. Ипак, известан број житеља Галипоља, најважнијег града на европској страни хелеспонтског мореуза који је веома пострадао, имао је срећу у несрећи да их прихвати брод који је пловио за Мореју, али је променио курс и превезао их у Цариград. Премда је византијска престоница била прилично удаљена од епицентра, опасно су били не само уздрмани него и делимично и урушени бедеми Цариграда чијем је становништву је у свежем сећању још био земљотрес од пре осам година.